Jedemo supu sa teškim metalima

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Nekada bogato i idilično potkozarko selo Gradina otvaranjem kopa Buvač, čiji je novi vlasnik indijski koncern Mital, pretvoreno je u prašnjavo naselje čiji se stanovnici bore za opstanak. Dok se meštani bore za život sela, vlasnici jure za profitom gledajući da što jeftinije iskopaju rudu gvožđa. Dok su seljani nemoćni, vlasti na njihove probleme reaguju sporo ili nikako.

Rudnici su Gradinu presecanjem puta R 405A od regionalnog centra Omarske udaljili za 2,7 kilometara, a promenom toka reke Gomjenica značajno su narušili kvalitet življenja. Gomjenica je bila prirodni regulator za navodnjavanje i odvođenje površinskih voda.

Posle promene toka reke ostale su lokve, koje zajedno sa isušenim koritom preko leta čine pravo ekološko ruglo, a loše uređeno novo korito doprinelo je da se površinske vode nemaju gde da se sliju, pa na površini ostaju i do 10 meseci u godini. Time su uništene velike površine visokokvalitetne obradive zemlje. Selo je ostalo bez pašnjaka, a gradinski bunari bez vode.

Rade Ratković, predsednik Saveta Mesne zajednice Gradina, kaže da većina sela u blizini Omarske ima problema sa pitkom vodom.

– Ovde se pitka bunarska voda nalazi na dubini između 20 i 30 metara, a rudnik je desetak puta dublji. Došlo je do preusmeravanja podzemnih voda, pa su mnogi bunari presušili. Rudnik nam je dozvolio priključak na njihov rezervoar kod crkve, tako bar dobar deo sela ima tehničku vodu za zalivanje bašti i napajanje stoke. Ali, ljudi nemaju šta da piju – ogorčen je Ratković.

Najavili su da će početi izgradnju gradskog vodovoda u martu i završiti tokom godine, ali početak gradnje kasni jer investitor (neke međunarodne asocijacije) nije na vreme pregledao i odobrio projekat čija se vrednost procenjuje na više miliona konvertibilnih maraka. Upravo toga se meštani i plaše jer mnogi misle da će se rudnik proširiti i da se ne isplati praviti vodovod ako će se rudnički kop širiti na selo. Za sprovođenje projekta vodovoda zadužena je opština Prijedor, ali nas je sekretarica načelnika Marka Pavića uputila da odgovor potražimo u Mitalu.

Međutim, i posle strogog službenog protokola do susreta sa direktorom Mladenom Jelačom nije moglo doći.

Sekretarica Nedeljka Pušac je pismeni zahtev i broj telefona prosledila Predragu Šorgeru zaduženom za odnose s javnošću, ali se on ni nakon tri dana nije javio, tako da smo ostali bez odgovora na ova pitanja koja muče oko 200 domaćinstava Gradine i više sela koja se prostiru između Kozare i regionalnog puta koji povezuje Banjaluku i Sanski Most.

Na telefon se javio samo Radivoje Miodragović, službenik Regionalne kancelarije za mesne zajednice u Omarskoj. Kad ga je Rade Ratković pozvao da dođe na razgovor s novinarima, on je kratko odgovorio:

– Oprostite, nemam vremena. Kopam bunar.

Po ekološkim standardima, u krugu od 20 km oko rudnika zbog manganskih čestica (teški metali) niko ne bi smeo da stanuje, a njihova rampa za utovar rude od škole je udaljena samo stotinak metara. U blizini su i restorani, pa gvozdena prašina direktno pada u supu. Pitka voda postala je smrtonosna.

Miodrag – Mišo Daničić, predsednik Ekološkog udruženja Gomjenica, kaže da vlast u njihov selo svraća samo kad joj treba vojska, glasači ili porez.

– Od šest kilometara reke Gomjenice napravili su mrtvi kanal u kojem nema ni faune ni flore. Od 23.000 stanovnika oko rudnika, 11.000 ih je obolelo, uglavnom od kardiovaskularnih i plućnih bolesti, oboljenja bubrega i mokraćnih kanala, a samo u poslednje tri godine 20 osoba umrlo je od karcinoma. Uzeli su nam zemlju, vodu i vazduh. Gradina je selo koje polako umire – kaže Daničić.

Bilo kako bilo, Gradinčani ne odustaju od svog opstanka i spremni su da ga brane i silom. Čak su blokirali mehanizaciju rudnika, pa je intervenisala i policija. Nekoliko meštana s rudnikom vodi sudske sporove pred domaćim sudovima, a sve češće se pominju i međunarodne pravne institucije, kao što je Evropski sud u Strazburu.

Prebacivanje mosta
– Ne možemo da kažemo da je rudnik Mital potpuno gluv na naše zahteve, ali sve to ide teško. Sporo reaguju na naša životna pitanja. Shvatamo da oni moraju da kopaju i nemamo ništa protiv da oni to rade, ali i oni moraju da shvate da mi tu živimo i da tu hoćemo i da ostanemo. Oni neke štete i plate, ali u odnosu na štetu koju nam nanesu, to je kap vode u moru – kaže Ratković koji im i te kako zamera što neće da ispune obećanje i stari metalni most prenesu kod Muzgonja, čime bi smanjili onu udaljenost od 2,7 km koju su napravili prosecanjem nove trase puta.
Vesti-online.com

Share.