Kočijaš iz ljubavi

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Milivoje Stevanić zvani Sota iz Gornje Lamovite, kod Prijedora, jedan je od rijetko preostalih prijedorskih kočijaša, koji se još uvijek na narodnim zborovima širom Potkozarja, pojavljuje sa svojom zapregom.
Ljubav prema konjima kod ovog pedesetdvogodišnjaka ne prestaje. S njima se, kaže, druži punih 40 godina.
– Još kao dječak zavolio sam konje. Ne razdvajam se od njih. Trenutno imam jednog. Zove se Cvetko i star je pet godina. S njim ne radim mnogo, jer danas kočijaša malo ko treba. Dovezem sebi malo drva, prevezem koji plast sijena, i ovako upregnem konja, pa odem negedje na zbor ili štraparijadu i to je skoro sve što u godini radim sa svojim Cvetkom. Sve se modernizovalo. Mašine obrađuju zemlju, mašine prevoze robu, tako da kočijaši posla odavno nemaju – priča Milivoje dodajući da njegova kočija danas više služi kao atrakcija.
Na štrapijade ide, ali ne s namjerom da na njima učestvuje. Nema, kaže, namjeru da svog Cvetka pati na poligonu, jer on nije konj s dobrom kondicijom, ali voli da gleda kako se drugi takmiče.
U šali Stevanić kaže da je sa svojim konjem već ušao u Evropsku uniju, pokazujući strane registarske tablice, pribijene na začelju zaprege.
– Evo dok se naši političari bore za ulazak u Evropsku uniju, ja sam već ušao u nju i to sa svojim Cvetkom – kaže Stevanić, koji se i pored dobrog konja i dobre zaprege nije oženio.
Nekada je, priča, vlasnik konja i zaprežnih kola, bio bogat čovjek i mogao se lakše oženiti, jer je konj dosta odmjenjivao čovjeka u njivi, pa su za mladim kočijašima letjele cure.
– Danas je sve obrnuto. Ko je spao na to da se prevozi konjem neće ga cure, pa ni snaše. Ja zastanem ponekada da povezem neku, a ona kaže da neće na kola. Boji se da će se usmrditi – kazuje Milivoje, koji nema namjeru da se razdvaja od konja.
Držaće ih, kaže, dok god bude mogao da mu priprema hranu i timari ga, a velika mu je želja da nabavi kočije. Kad bi imao novca, prva stvar koju bi kupio bile bi kočije.
Fokus

Share.