Povratak prijedorskog trafikanta: Rekorder Hekto opet na Malom trgu

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

press rs-hektoFadil Ališić Hekto (71), najpoznatiji prijedorski trafikant u istoriji, ovih dana je iznenadio sugrađane otvorivši kiosk na Malom trgu, gde je beležio i sada nedostižne rekorde u broju prodatih novina!

Ovaj penzioner ističe da je bilo lepo pojaviti se makar nekoliko minuta na starom radnom mestu i kroz prozorčić trafike pogledati svetinu koja prolazi.

– Ovde sam proveo najveći deo svog radnog veka, koji je trajao od 1964. do 1990. godine. Pre toga sam kratko bio staklorezac, knjižar u „Veselinu Masleši“ i prodavac u “ Bosna sportu“, međutim ljubav prema čitanju novina me odvela u trafiku. Radio sam tako i u naselju Urije kod Tešinića, zatim kod bivšeg kina Mrakovica i stare zgrade opštine i u ono vreme sam pojedinačno pazariv’o kao sve trafike u Novom Gradu. Na primer, kada je Ljubijanac Najil Ikanović pre tridesetak godina pobio svoju decu, što je odjeknulo Jugoslavijom, prodavao sam dnevno više od 300 primeraka „Novosti“, i po 400 komada „Oslobođenja“ i lokalnog lista „Kozarski vjesnik“, čiji sam najbolji prodavac ikada – kaže Hekto.

Rekorde je postavljao i kada je umro Tito. Tada je prodao po 700 primeraka svake novine.

– Sada su trafikanti zadovoljni kada „utope“ po 10, 20 primeraka. Sve se promenilo! Nekada je bilo malo TV prijemnika. Nije bilo kompjutera i ljudi su gledali informisanost, pa su novine išle kao alva. Ako nisi ustao u pet ujutro i podelio ih pre sedam časova, nisi ništa napravio. Eto, od svoje firme sam skoro svake godine, kao najbolji prodavac novina, dobijao nagradna letovanja u Igalu, Baškim vodama, Dubrovniku… – priseća se Ališić.

Tvrdi da je sve novine čitao da bi znao šta prodaje. Ponekad je ustajao u jedan čas ujutro da bi iz voza preuzeo zagrebačku štampu.

– Sarajevska je stizala u pola pet četiri, beogradska u pola šest i sve se moralo dočekati, jer nije bilo dostave. Trebalo je i pameti, pa kada su god u fudbalu pobeđivali lokalni klubovi, Partizan, Zvezda, Hajduk i Dinamo, naručivao sam pojedinačno preko 300 sportskih izdanja. Kako god, na mom licu se nije moglo primetiti ni kada mi je umrla majka. Izgubiti mušteriju značilo je mesečno ostati bez 30 prodatih novina ili više od 10.000 primeraka godišnje. I zato su ljudi kupovali kod mene, a kada bih rasprodao svoje, preuzeo bih novine sa okolnih trafika. Bilo je i bakšiša. Znao sam na kraju meseca zateći i po 1.200 KM u dinarima, pa kupiti motor – navodi Fadil.

Pamti i da se časopisi sa golotinjom nisu izlagali po izlozima trafika, jer je postojalo poštovanje prema ženama i odgovornost prema deci.

– Ko je god kupovao „bezobrazne“ časopise, taj ih je obavezno krio. Sada tu više nema ni poštenja ni stida, a posle Titove smrti državu i uglednog čoveka je mogao svako pljunuti kao što i danas psuje – navodi legendarni Prijedorčanin.

Primećuje da su današnji kiosci savremeniji i snabdeveniji, ali ne strahuje da će novine biti „proterane“ sa trafika.

– Radio sam ja i u kioscima od drveta, koje su imale samo šalter. Po govoru sam mogao prepoznati svaku mušteriju, šta čita i puši.

Mnogi poznati Prijedorčani koji su sada na čelu ustanova, firmi i gradskih institucija su kod mene kupovali stripove, sličice i cigarete na komad ili veresiju. Sve su to moja deca koja me i sada poštuju. Inače, onda su bile popularne Drina, Primorka, Sutjeska, Lara…

Šalili smo se da policajci kupuju „Filter 57“, jer misle da je u kutiji 57 cigareta… Takođe, bilo je i „zabranjenih novina“, ali i njih sam prodavao, pa vrdao vlastima – otkriva Hekto.

Press RS

Share.