Željko Kasap: Pozorište je moja prava i iskrena ljubav

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Zeljko KasapŽeljko Kasap, poznati prijedorski glumac, koga smo gledali u humorističkim serijalima „Doevropljani“ i „Bez pardona“, svoje komičarske sposobnosti gledaocima će uskoro predstaviti i u ulozi voditelja novog kviza „Komšija protiv komšije“, koji će od početka septembra biti emitovan na programu Alternativne televizije. Uspješni glumac, koji u posljednje vrijeme sve češće tumači negativne likove u pozorišnim predstavama, uskoro počinje i rad na pripremama svoje diplomske predstave, za koju je izabrao dramsko djelo „Narodni poslanik“ Branislava Nušića.

„Izabrao sam to dramsko djelo, jer se ta tema vlasti i naroda od vremena Obrenovićeve Srbije pa do danas nije mnogo promijenila. Tu temu planiram aktuelizovati i prilagoditi današnjem vremenu, tako da će se mnogi naši političari moći prepoznati u predstavi“, kaže Kasap.

NN: Uskoro će gledaoci imati priliku da upoznaju i Vaše voditeljske sposobnosti, kroz kviz „Komšija protiv komšije“. O kakvom projektu je riječ i koliko kviz ima zajedničkog s humorističkim serijalima u kojima ste se prethodno pojavljivali?

KASAP: Kviz „Komšija protiv komšije“, koji počinje s emitovanjem od septembra ove godine, ima dosta humorističkih detalja, gdje će naš običan čovjek moći da dođe u emisiju, da predstavi svoj život, hobi i odnos prema svom komšiji. U kvizu se dakle on i komšija bore za nagradu na sportskom terenu, ali isto tako i u nekim kućnim zadacima, koji su ugodni, zabavni i smiješni. Pero Špadić, koji je inače bio i koautor na scenarijima za emisije „Bez pardona“ i „Doevropljanima“, imao je tu ideju da vodim kviz. Uradili smo pilot emisiju, dopalo im se, a i nama, tako da smo odlučili da ćemo snimiti devetnaest epizoda. Od gledanosti i želje gledalaca zavisi da li ćemo nastaviti snimanje ovog kviza dalje, kao i serijala „Doevropljani“.

NN: Uskoro počinjete i rad na pripremi diplomske predstave, a angažovani ste i u projektu „Zločin i kazna“. Kada se mogu očekivati premijere predstava?

KASAP: Da, uskoro počinjem s pripremom diplomske predstave, a u pitanju je komedija Branislava Nušića, „Narodni poslanik“. Izabrao sam to dramsko djelo, jer se ta tema vlasti i naroda od vremena Obrenovićeve Srbije pa do danas nije mnogo promijenila. Tu temu planiram aktuelizovati i prilagoditi današnjem vremenu, tako da će se mnogi naši političari moći prepoznati u predstavi. Smatram da jedna komedija više na repertoaru neće škoditi. Ovom predstavom planiram diplomirati u martu sljedeće godine, a od 15. avgusta u Pozorištu Prijedor sam angažovan kao glumac na projektu „Zločin i kazna“, koji će režirati sarajevski reditelj Gradimir Gojer. S radom na ovoj predstavi počinjemo petog avgusta, a premijera je planirana za polovinu septembra.

NN: Koliko često se dešavaju neke nepredviđene okolnosti prilikom rada na predstavama i da li te situacije dodatno pojačavaju nervozu režisera?

KASAP: Tokom rada na predstavi nikada ne možeš biti siguran u ishod. Prošle godine sam predstavu dotjerao dva dana pred premijeru, ali je jedan od glumaca imao saobraćajnu nesreću, gdje je zadobio potres mozga i morao je da leži mjesec dana. Zbog toga smo premijeru morali da odgodimo i da ju poslije radimo, skoro 30 odsto iz početka. Uz to sve, tjeraju nas i vremenski rokovi koje smo morali da ispoštujemo, pa onda neki glumac ne može da dođe ili zbog nekih obaveza, bolesti ili nečeg drugog, tako da režiser, kada krene u avanturu koja se zove režija predstave, mora da bude spreman za te situacije, znači nervoza je već uključena u taj rad, zapravo se podrazumijeva.

NN: Prema Vašim iskustvima, da li je i koliko prepreka glumcu to što nema diplomu?

KASAP: Nije to nekakva prepreka. Kako kaže Sent Egziperi, pisac „Malog princa“, „samo princ i glumac se postaje rođenjem“, znači ili to imaš ili nemaš u sebi. Mnogo njih, sada u ovoj navali privatnih akademija i raznih glumačkih škola, ima novac, plati tu diplomu, ali poslije ne uspije u ovom poslu, zato što nema tog prirodnog, usađenog talenta. Dajem primjer, Mister Bin, odnosno Roan Atkinson, koji je elektroinženjer po struci, znači to su dvije totalno suprotne profesije. Jedan od naših najboljih glumaca, Pavle Vujisić, uopšte nije imao pozorišnu diplomu, diplomu glumca, ali je njegov talenat prevladao. Dobro je ako se ima mogućnosti da se i dođe do te diplome, jer ipak na akademiji se taj glumački proces prati od početka do kraja, a dobro je i poslije, za novčanik. Radio sam s velikim glumcima i režiserima koji nemaju diplomu, koji rade vrhunske predstave, možda čak bolje od onih koji imaju diplomu. Najvažnije je da oni imaju ljubav prema pozorištu i ljubav prema glumi, što se ne može pokriti papirom ili platiti parama.

NN: U Prijedoru ste Vi i Aleksandar Stojković omiljeni u društvu, jer ste uvijek spremni nasmijati ljude oko sebe. Kako ste se upoznali sa Stojkovićem i kako je počela vaša poslovna saradnja?

KASAP: Mi smo se upoznali na premijeri predstave „U bosanskom loncu“, koja je rađena u amaterskom pozorištu u Sanskom Mostu, u ratnom vihoru. Kada sam došao gore, vidio sam momka koji je stvarno rasturao. Poslije predstave sam prišao da mu čestitam. Tada smo se upoznali, imali smo istu životnu priču, Sarajevo akademija, zbog rata nismo mogli nijedan da završimo tu akademiju, on je trebalo da bude u klasi profesora Nenada Dizdarevića i dobio je indeks, ali umjesto da ode na predavanja, otišao je u vojsku. Poslije, kada je pao Sanski Most, našao sam ga bukvalno na ulici, iznajmio je sobu u hotelu, nije imao gdje da ode, a imao je dva dana odmora. Onda sam ja uzeo njegove stvari iz hotela, odveo ga u pozorište i tamo gdje sam živio. Pošto su i direktori u pozorištu bili upoznati s njegovim radom, htjeli su da pređe kod nas, tako je počeo da se kali na nekim predstavama i onda kada je stekao uslove da pređe u Beograd na Akademiju braće Karić, onda je otišao, a naše privatno druženje se nastavilo.

NN: S obzirom na to da su se Vaš šestogodišnji sin Damjan i tri godina mlađa kćerka Sofija već pojavili u filmu „Turneja“, da li to znači da bi mogli krenuti tatinim stopama i da li bi u tom slučaju imali podršku oca?

KASAP: Doveo sam ih na snimanje da vide čime se tata bavi i kakav je to poziv. I oni i moja supruga su igrali u jednoj sceni, koja se događa u hotelu. Scenu, koja će u filmu trajati nekih dvadesetak sekundi, snimali su od tri popodne do pola 12 naveče. Onda mi je supruga rekla, svaka čast, sad znam koliko je težak taj tvoj posao, a izgleda da genetika radi, djeca već pokazuju neku želju, oboje su dobri imitatori i brzo pamte tekst. Damjan u školi dobro recituje pjesmice i već dobija neke veće zadatke, privlači ga gluma, a Sofija uz njega uči njegove pjesmice, za prvi i drugi razred osnovne, a ima tri i po godine. Ukoliko budu željeli da se bave glumom, imaće moju podršku.

NN: Da li Vam je draže glumiti u pozorištu ili na televiziji?

KASAP: Pozorište je moja prava i iskrena ljubav. U pozorištu namjeravam, na onim daskama što život znače, da dočekam penziju, da odigram još bezbroj uloga, jer je pozorište za razliku od televizije jedna magija, samo onaj trenutak kada ste ti i publika tu. Taj trenutak se ne može vratiti, izbrisati ili popraviti, zbog toga mi je pozorište mnogo draže od televizije. Na televiziji jednu scenu možeš da uradiš bezbroj puta i da izabereš onda kada si to najbolje uradio.

NN: S obzirom na to, da li su humoristički serijali više bili neki „projekti za dušu“, koji su bili na sporednom mjestu?

KASAP: Serijal „Bez pardona“ smo radili u ovom duhovnom sivilu i nekim ružnim godinama koje su iza nas, pa smo smatrali da je smijeh bio nekako najbolji lijek. Vidjeli smo da nema mnogo smijeha na ovim našim prostorima, pa smo pokušali da napravimo jednu emisiju, koja je na svu sreću dobro prošla i kod gledalaca. Obrađivali smo teme, koje muče našeg običnog čovjeka. Ipak, najveća ljubav je pozorište, a ostalo što smo radili, radili smo za dušu, to nam je bio kao neki ventil, neki višak kreativne enrgije, koji smo ispoljili na taj način. Nadam se da ćemo raditi još takvih emisija.

Izvor: Nezavisne novine

Share.