Tambura je blago Brezičana, reći će svi u ovom prijedorskom selu, misleći na jedinog potkozarskog proizvođača ovog žičanog instrumenta, Novaka Savanovića. Ovaj samouki proizvođač tambure, sve o ovom zanatu naučio je od mađarskog učitelja. Penzionisani učitelj je svoju prvu tamburu napravio još sedamdesetih godina prošlog veka. Od tada, do danas, nastalo ih je više od 200. „Ja volim da kažem da gradnja tambure počinje već u šumi. Sve počinje od drveta. Za proizvodnju tambura uglavnom se koristi javor, gorski beli, ali najatraktivnije drvo za gradnju tambure ustvari je javor rebraš. Nije lako napraviti tamburu, to je složen posao. Za jednu mi je potrebno čak mesec dana rada. Ipak, malo je reći da mi ovaj moj hobi znači sve. Ja tu pronalazim svoj mir, provodim sate i sate, pa nekada čak zaboravim i da ručam“, kaže Novak Savanović.
Zahvaljujući njegovim veštim rukama, tamburama su opremljene mnoge škole i orkestri kod nas i u inostranstvu, ali je najveće blago porodice Savanović – veliki broj tamburaša. „Ja sam oduvek veliki zaljubljenik u muziku. Uključen sam i u kulturno-umetnička društva, volim svirati, pa sam tu ljubav preneo i na bliže i dalje članove porodice, pa čak i na prijatelje i kumove. Muzika je brend moje porodice. Često se sastanemo i zasviramo, malo ko ovde u Brezičanima da ne zna tamburicu svirati“, priča Novak. „Nije krv voda. Stric je najviše umešao svoje prste, on me je faktički i podstakao da sviram i pevam. Mi kada se skupimo i zasviramo i zapevamo, to je prelepo i veselo. Ispunjeni smo, a svako voli da nas sluša“, kaže Novakov rođak, Goran Savanović. Repertoar je, kako kažu, „nema šta ne znamo“. I zaista je tako. Na kraju priče ostaje – selo Brezičani, originalne, ručno izrađene tambure u rukama Savanovića i lepa, prelepa pesma iz srca.
G. V. – Večernje novosti
