Dragan Marić (56), koji je gotovo slep (vid mu je oštećen osamdeset odsto), hrani se u javnoj kuhinji i mesecima spava pod Gradskim mostom u Prijedoru!
I pored apela za pomoć, koji su prošli mesec preplavili medije, Marić je i dalje pod mostom. Jedina razlika u odnosu na mesec dana ranije je to što su mu dobri ljudi dostavili ležaj, spužvu, vreću za spavanje i nekoliko prekrivača da se ne smrzne tokom sve hladnijih noći. Brojni Prijedorčani za njega kažu da je on „prijedorski Ber Grils“ (planetarno poznati ekspert za preživljavanje kanala Diskaveri)
Marić priča da nema nikakav primanja, ni mačeta, niti, kučeta. Kaže da mu pokojni otac nije dao da ide u školu.
– Džaba o meni pišete, snimate i obilazite! Vidim da bi najbolje bilo da me nema. Gladnom niko ne veruje dok i sam ne ogladni. Ko može da veruje da će pod stare dane završiti pod mostom i u javnoj kuhinji – priča Dragan.
Kako trenutno stoje stvari, on će prezimiti ispod mosta. U Prijedor je izbegao iz Tomine kod Sanskog Mosta. Tamo mu je obnovljena kuća, ali on i ne pomišlja da se vrati, jer ne bi imao šta da jede.
– Kuća je zaključana, a već je sa nje dosta stvari pokradeno. Tamo nemam nikakvih uslova, a ovde imam bar jedan obrok u javnoj kuhinji. Da toga nema, bacio bih se sa mosta ili bih legao pod voz – kaže on.
Marić je dugo živeo sam u Prihvatnom centru u školi u Kozaruši, odakle su ga isterali. Preselio se u čekaonice na železničkoj i autobuskoj stanici, a potom i pod most, gde je već dva meseca. Kaže da ponekad isprosi nešto novca od dobrih Prijedorčana, ali i da to nikad ne čini pred crkvom jer je to sramota.
– Verujem u Boga i slavim Svetog Trifuna. Slavim ga imao – nemao. Najveća nevolja mi je to što ne vidim, pa kad padne mrak ostanem gde sam i ne mičem – navodi Dragan.
Zbog lošeg vida išao je kod lekara, koji su mu tražili papire od lokalnog centra za socijalni rad.
– Odem tamo, pa me isteraju. Kažu, kuća ti je u Tomini i da tražim pomoć u Sanskom Mostu. Poručiše mi da nemam šta tražiti u Prijedoru… Neko reče da sam ja jedini beskućnik koji ima kuću. Ja im pričam kako ne mogu ići u Tominu i jesti zidove. Da je bilo sreće da je ona ostala u RS, živeo bih nekako kao ostali. Kako pade Sana i kada prodadoše Krajinu, ostadoh bez ičega. Da nije bilo Šeste sanske i Pete kozarske brigade, pao bi i Prijedor. Ma da mi je bar malo oporaviti vid – ponavlja Dragan.
Iako je gotovo slep, često je na meti siledžija koji su ga i juče pod mostom provocirali, vređali i razbacali mu robu i stvari.
– To nisu deca. Ne daju mi mira ni u gradu. Nigde. Pa kod Slovenca možeš nasred Ljubljane spavati i niko te neće dirati. Ni fening ti ukrasti. A ovde dok si legao, lopovi sve polapaše. Jedino me ribolovci ne diraju – priča naš sagovornik.
U šali kaže da je zbog reume postao precizniji od vremenske prognoze na televiziji.
– Ja 15 dana ranije osetim kada će nevreme. A i jaka je hladnoća ovih dana. Mada, navikao sam na vetar, ali i na napuštene pse i mačke, jer je s životinjama često bolje nego sa ljudima – tvrdi Drago.
Posebno teško mu pada što ne može da se okupa i obrije kao čovek.
– Nema tih para koje ne bih dao da se pošteno iskupam i obrijem. Leti se kupam u Sani, ali zimi ne mogu. Šišam se i brijem sam, makazama, a garderobu mi daju ljudi – kaže on.
Vreme meri po zvonu na katoličkoj crkvi.
– Čim zazvoni u 12 časova, polako krećem na ručak u javnu kuhinju.
Greje se na vatri koju naloži pod mostom i koju održava od drva i otpada koje tamo nalazi.
Kontakt sa decom i rodbinom odavno je izgubio. Ne zna gde su niti šta rade. Pod jaknom mu je torba sa dokumentima ako naiđe policija i traži mu papire. On im tada pokaže rodni list jer nema ličnu kartu.
Banović: Žalosno i strašno!
Volonterka u javnoj kuhinji organizacije „Hleb života“ Savka Banović kaže da je Dragan jedan od njihovih najtežih slučajeva.
– Kada sam saznala da je pod mostom, alarmirala sam medije. Očekivala sam da će neko pomoći, ali nakon mesec dana on je i dalje pod mostom, što je žalosno za naš grad, iako je Prijedor pun napuštenih kuća. Baš jednu takvu ćemo, ako se ne pojavi vlasnik, pokušati srediti za Dragana jer zima je na pragu i ne smemo dopustiti da se smrzne i da ga poplave odnesu. Spavao je u prnjama, na najlonu i ispod kartona, što je bilo strašno. Ne znam zašto ćute gradske službe. Najlakše je reći da ima obnovljenu kuću u Tomini. Ali on tamo nema uslove za život. Šta bi jeo? Ne može gristi zidove – kaže Banovićeva.
Press RS