Vesa Salo (55), pomoćna radnica na odelu patologije Opšte bolnice Prijedor, koja je od početka proteklog rata „okupala“ i za onaj svet pripremila oko 5.000 pokojnika, u ispovesti za Press RS, ističe da je mnogo teže raditi sa živima nego sa mrtvima!
To govori iz iskustva, jer je u bolnici počela raditi 1985. godine, kao spremačica na internom odelu, a početkom rata je prešla na odelenje patologije.
– Pokojnike nije imao ko spremati, pa sam prihvatila taj posao. Radila sa tetom Jovankom i prvih dana je bilo jako teško. Čak mi je pomagao i suprug Vlado, a ja sam u početku samo pripremala sanduke. Međutim, kasnije sam se privikla i nastavila do danas. U ratu je bilo najteže, stalno su pristizala tela mladih ljudi, koji su bili na početku života – priseća se Vesa.
Dodaje da joj je i u miru najteže kada za sahranu priprema tela mladih ljudi, najčešće nastradalih u saobraćajnim nesrećama, kao i tela bebe.
– Tada ne mogu doći sebi dva – tri dana… Živ sam čovek i saosećam sa rodbinom i porodicom te nesrećne dece, nastojeći da ih utešim, uputim im toplu ljudsku reč, od srca. Uvek je prisutan stres i sekiracija – navodi ova majka troje dece i baka jednog unuka, koja je završila krojačku školu.
Njen posao je zahtevao da pripremi i „okupa“ mnoge svoje poznanike, školske drugove, komšije i dva brata.
– Kupala sam u ratu svoga brata sa majčine strane a to ne bih ni saznala da mi nije prišao njegov otac, čvrsto me zagrlio i prozborio: „Veso, kupala si brata“. To je bilo jako teško, a neretko sam imala ružne snove i budila se u znoju. Da bi ovaj posao neko radio, mora biti miran i staložen, jer videla sam mnogo ljudi koji su počeli, ali nisu izdržali. Sa druge strane, ni posao medicinskih sestara nije lak. One 24 časa brinu o živim ljudima i pacijentima, kupaju ih, presvlače. Što reče jedan moj poznanik: „Veso, tvoj posao je zlatan. Tvoji ćute, a njihovi stalno zovu i zvocaju“. I zaista, mogla bih se složiti da je lakše raditi sa mrtvima nego sa živima – kaže Vesa.
Ona kaže da radi častan i pošten posao, koji je cenjen i podržan od njenih radnih kolega.
– Mi smo jedan složan i vredan kolektiv. Cenimo i poštujemo jedni druge, i imam odličnu saradnju sa lekarima i patolozima. Ne znam da li ćemo ikada dobiti beneficirani radni staž i ko o tome odlučuje, ali trebalo bi. Uz zaštitnu odeću koju nosimo obavezno primamo i vakcine, da bismo se zaštitili od virusa i zaraznih bolesti, poput HIV-a i hepatitisa. Do sada nikada nisam imala problema i jedino me muči šećer, primam insulin. Smrt, što kažu šaljivdžije, nije prelazna – navodi Salova.
Kada ljudima kaže čime se bavi, oni se obično čude i pitaju: „Kako to možeš raditi“?
– Odgovorim da neko mora i to, jer da nas nema ko bi tela pripremao za pogreb. Onda mi kažu svaka ti čast, i mi ćemo kad-tad biti okupani… A što se tiče posla, sa telom svakog pokojnika i pokojnice se postupa sa najvećim uvažavanjem, maksimalnom ozbiljnošću i kodeksom ponašanja u bolnici. Telo se postavi na sto, uredi pomoću tuša i higijenskih sredstava, i obriše. Zatim sledi oblačenje garderobe koju je donela porodica, a postoje i usluge brijanja, friziranja, feniranja, šminkanja, lakiranja noktiju, tako da celi postupak traje do sat i po. Pokojnik se ne kupa jedino ako je u jako teškom stanju. Naravno, veoma je važno da se tela pravilno popišu, da ne bi došlo do zamene u slučaju da pokojnici nose ista imena i prezimena – objašnjava Salova.
Ona dodaje da rodbina pokojnika ponekad u sanduk stavlja novac, cveće, kafu i šećer, cigarete i rakiju.
Na pitanje da li je ikada doživela da pokojnik oživi, nakon kliničke smrti, odgovara: „Čitala sam da je u banjalukoj mrtvačnici jedan čovek ustao i vaskrsao. Kod nas nije“.
Sa mrtvima radili i sinovi
Vesin suprug Vlado potvrđuje da je u početku ženi pomagao u bolničkoj mrtvačnici, i da ima iskustva i sa kopanjem grobnica na mesnom groblju.
– Ženin posao prihvatam kao i svaki drugi, jer mi ništa od toga nije strano i neobično. Radili su ga povremeno i moji sinovi i svega su se nagledali. Zato bih zamolio, one koji su u mogućnosti, da mi zaposle ova moja dva blizanca, Ivana i Ranka. Bravari su po struci, imaju 30 godina i dobrodošao bi im bilo kakav posao, da mogu da se žene i počnu kućiti. Za njihovo poštenje, marljivost i odgovornost, garantujem životom. Živimo skromno od Vesine plate i moje penzije, a nemam veza, ni para, da ih turim nekome u džep da ih zaposli – kaže Vlado Salo.
Press RS