Maleševići kao fudbalski tim

Porodica Malešević, jedina u Prijedoru koja ima 10 maloletne dece, funkcioniše kao dobro uigran fudbalski tim.
Danko Malešević (43), glava porodice ili kapiten tima, ističe da stereotip o lošoj materijalnoj situaciji višečlanih porodica za njih ne važi.
Nema muških i ženskih poslova
– Stvarnost nije ružičasta, jer veliki broj porodica s puno dece teško živi, dečji dodaci su sramotno niski, a zakoni nakaradni. Ima i roditelja koji se ulenje, stalno moljakaju za pomoć i opstaju na račun dece. To je neprihvatljivo, pa mnogi kažu da te porodice i ne zaslužuju pomoć. S druge strane, mi smo primer gde to može dobro da funkcioniše. Za odgajanje ovoliko dece treba para, ali nastojimo da živimo u skladu s mogućnostima – kaže naš sagovornik.
Njegova supruga Ljiljana (36) decu uči da se međusobno pomažu, budu vredna, složna i nesebična. Najstarija je Sara (17), treći razred gimnazije, pa Magdalena (16), drugi razred srednje ekonomske škole, slede osnovci David (14), deveti razred, Danilo (13), Lazar (11), Mile (9) i Eva (6), bliznakinje Rebeka i Rahela imaju četiri godine, a najmlađi Filip četiri meseca.
– Sva dečja imena pamtim jer sam skoro devet godina bila trudna. Devojčice su velike, pa znaju da pospreme kuću, čuvaju mlađe i skuvaju ručak. Nema muških i ženskih poslova! Svako radi sve, od pranja sudova i peglanja, do usisavanja i čišćenja. Zato uspevam da radim pola radnog vremena i pojačam kućni budžet, a hoćemo li imati još dece, odlučiće Bog. Još smo mladi i nikad ne reci nikad – navodi Ljiljana.
Njen suprug kaže da je prezadovoljan decom, koja su vrlo dobri i odlični đaci.
– Deca iz višečlanih porodica su odgovornija, nisu razmažena i znaju da dele, mada uvek bude čarki kada stariji ulaze u pubertet i misle da bolje znaju od roditelja. Supruzi odajem priznanje jer provodi više vremena s decom. Ja idem na sedam roditeljskih sastanaka, a kada putujemo, potrpamo se u dva automobila ili pozajmimo kombi – priča Danko.
Deca stigla božjom voljom
On kaže da nijedno dete nije planirano i da su sva došla Božjom voljom.
– Nikada nismo odlučivali hoće li se neko dete roditi. Istina, kada smo bili mlađi, možda nismo shvatali koliki su deca blagoslov i bogatstvo. Ali sada, kada nam ih je Bog dao ovoliko, znamo da su velika radost i pored brojnih roditeljskih obaveza – kaže on.
Njegova majka takođe je odrasla u porodici s desetoro dece, a njenom najmlađem bratu je kumovao Tito. Danko objašnjava da mladi ne bi trebalo da se stalno pravdaju teškom materijalnom situacijom zato što ne zasnivaju porodicu.
– Ako tako budemo gledali na život, nećemo se ženiti, udavati ni napuniti zemlju. Kada dođe vreme, čovek mora da stiče porodicu jer je za to stvoren, a posle sve nekako dolazi. I nama je u početku bilo teško, ali sada imamo za život kao u onoj Balaševićevoj pesmi: „Na astalu navek hleba, taman tol’ko kol’ko treba…“ Ni više ni manje, i zadovoljni smo. Takođe, mislim da imućniji nemaju ili imaju malo dece zbog svoje sebičnosti – tvrdi Danko.
Ljiljana pazi da nijedno dete ne bude zapostavljeno.
– Dešava se da najmlađima, pogotovo bebama, posvećujemo više pažnje. Znam da to stariji razumeju, iako deca po prirodi znaju da budu sebična – objašnjava.
Najstariji sin David kaže da bi voleo još braće i sestara, da želi da postane profesor muzike, a roditelje voli podjednako. Mlađi Lazar ipak više voli mamu, a ne bi voleo još dece u kući.
– Možda je dosta – kaže sa osmehom.
Rad u javnoj kuhinji
Danko Malešević je direktor humanitarnog udruženja „Hleb života“, koje postoji petnaest godina i za najsiromašnije Prijedorčane svakodnevno priprema više od 50 obroka u javnoj kuhinji.
– Humanitarni rad je ono što volim. Pošto darujemo paketiće đacima, vidimo da se svake godine zatvori jedna seoska škola. To govori da je porodica društveno zanemarena, a rad u udruženju pomaže i mojoj familiji jer ne moramo kupovati odeću i obuću za decu – kaže Danko.
Press RS

Comments are closed.