Za koji dan će Ambasada BiH u Oslu promeniti adresu. Prema dogovoru nekadašnjih republika Jugoslavije, useliće se kao naslednica u zgradu Ambasade Srbije. Mladen Prodan se na to privikavao još od dolaska u Oslo. Prisustvovao je svakom kamernom programu u srpskoj ambasadi.
Redovno je viđan i u srpskoj crkvi i na liturgija i na slavljima, a pod krovom hrama je i organizovao kulturne događaje. Dovodio je istaknute goste iz BiH. Jednom pisca Karana, drugi put filmskog autora Brdara.
Sve što čini radi tiho, skriva zasluge, skroman je. Takav se rodio u Potkozarju, u Jelovcu, od oca koji je znao sto zanata. Majka živi u zavičaju, rođeni brat u Prijedoru, a Mladen po svetu tamo-amo .
– U mom kraju se kaže za takve „đe-ču’ đe-vid'“. Radio sam u Kanadi, u Ambasadi BiH, sada sam u Norveškoj. Vratiću se ali u Banjaluku. Imam plac na obodu grada, pa ću saditi i ubirati – zbori Mladen.
Kaže da je u diplomatiji samo konzularni službenik.
– Inače sam mašinski inženjer po školi koju sam završio u Zagrebu. Magistrirao sam dok službujem u Oslu kod profesora Juna Banga sa temom „Fiksna telefonija u BiH u svetlu relevantnih direktiva EU“ – kaže magistar, ali ne kaže, opet u svom skromnom stilu, da je dobio najvišu ocenu.
Nikada vas nismo videli s kravatom koja priliči konzularcu?
– Kravatu sam nosio samo tri puta: kao vojnik u Sloveniji 1979, kada je naš ambasador predavao akreditive u Otavi 2002. i kada je trebalo da upriličim tuđi događaj u Sarajevu 2005.
Otkud inženjer u ambasadi?
– Presudila je jedna knjiga koju mi je dao pravnik i dobar drug, Aleksandra Čorni, o međunarodnom javnom pravu.
Govorite li jezike?
– Govorim engleski, slabije nemački. Dobar diplomata mora da zna najmanje tri jezika. Moje kćeri govore engleski koji su naučile u Kanadi, norveški su naučile u Norveškoj, a španski gledajući španske serije. U kontaktu su sa svetom, lako opšte, što je veliki dobitak – sumira porodične efekte svog službovanja Mladen Prodan.
Pakujući sa kolegama Ambasadu BiH za selidbu na novu adresu u Oslu u istom kraju grada, Mladen sebe duplo pakuje – takođe i za srećan put iz Osla. U daleki kraj zvani zavičaj.
Porodično u crkvu
Ljiljana i Marina su često s roditeljima i u Ambasadi Srbije, i u srpskoj crkvi. Otkud toliko vere u Boga?
– Čovek je u veri strpljiviji. Naučio sam to od sasvim običnog starijeg zemljaka koji je malo govorio ali je znao reći. U mladosti sam čitao i to me je veoma vezalo za veru, dobru knjigu o pravoslavlju.
Vesti-online.com